Šakuntala Devi je imala samo tri godine kada je njen otac shvatio da njegova ćerka zna da uradi nešto što nijedno ljudsko biće nikada ne bi trebalo da zna.

Bangalore, Indija, 1932. godina. Šakuntala Devi igrala je karte sa svojim ocem. Naizgled obična, bezazlena zabava. Ali postojalo je nešto drugačije. Šakuntala zapravo nije gledala karte. Upijala ih je. Posle samo jednog pogleda, mogla je da nabroji sve karte koje je njen otac držao u ruci.

Otac je pomislio da je slučajnost. Zatim da je to trik. Počeo je da je ispituje. Sabiranje, množenje, sve veći i veći brojevi. Ona je odgovarala pre nego što bi on završio pitanje. Nije razmišljala. Nije oklevala.

Imala je samo tri godine. I računala je kao mašina, u vreme kada mašine zapravo još nisu postojale.

Sa pet godina rešavala je zadatke koji su ostavljali odrasle bez reči. Njen otac, cirkuski umetnik, počeo je da je vodi sa sobom na nastupe. Publika je ostajala bez daha. Ona ne. Nije umela da objasni kako to radi. Za Šakuntalu brojevi nisu bili vežba, bili su maternji jezik. Razumela ih je kao što se razume sopstveno ime.

Istraživač Artur Džensen sa Univerziteta u Berkliju rekao je o njoj:

“Za Šakuntalu, brojevi deluju kao maternji jezik. Za sve nas ostale, matematika je najviše strani jezik koji smo naučili u školi.”

Dok većina ljudi jedva izračuna procenat napamet, ona je množila brojeve od trinaest cifara brže nego što bi ih iko mogao pročitati.

1977. godine, u Dalasu, dali su joj broj od 201 cifre i zatražili da izračuna njegov dvadeset treći koren. Zadatak koji je delovao gotovo besmisleno. Superkompjuter je bio spreman da proveri rezultat. Šakuntala je pogledala broj. Pedeset sekundi kasnije izgovorila je odgovor. Kompjuteru je trebalo više vremena. A kada je završio, potvrdio je da je bila u pravu.

Tri godine kasnije, u Londonu, zamolili su je da pomnoži:

7.686.369.774.870 × 2.465.099.745.779

Šakuntala je zatvorila oči. Posle dvadeset osam sekundi izgovorila je ceo rezultat:

18.947.668.177.995.426.462.773.730

Račun koji bi zahtevao sate čak i uz savremene alate, rešila je za manje od pola minuta tačno, bez papira, bez olovke, bez digitrona.

1982. godine Ginisova knjiga rekorda proglasila ju je “ljudskim digitronom”. Ali nazvati je tako značilo je umanjiti ono što je zapravo bila.

Šakuntala Devi bila je mnogo više od toga. Bila je žena iz Indije koja je pedesetih i šezdesetih godina sama putovala svetom i pokazivala šta ljudski um može da učini. Pisala je knjige kako bi matematiku učinila dostupnom svima. Kandidovala se čak i za parlament. Živela je slobodno, nezavisno, van svih šablona nametnutih ženama njenog vremena.

Umrla je 2013. godine, u istom gradu u kojem je i rođena. U međuvremenu, računari su postali milijardama puta moćniji. Ipak, ni danas niko ne može zaista da objasni kako je radila ono što je radila.

Jer mašine slede algoritme. Šakuntala je osećala brojeve. Naslućivala ih je. Živela ih je.

1977. godine pobedila je računar. Ali njena prava pobeda bila je to što nas je podsetila da ljudska inteligencija, u svom najčistijem obliku, nije nešto što se može replicirati.

Sledeći put kada neko kaže da ne možemo da se takmičimo sa mašinama, setite se nje. Setite se Šakuntale Devi. Žene koja je činila ono što ni računari ne umeju da objasne. Žene koja nas je podsetila koliko duboko ljudski može biti… biti drugačiji.

Izvor fotografije: Wikipedia.